OTKRIVAMO : Naslovnica i odlomak iz knjige "Mi ostali samo živimo ovde", autora Patrika Nesa


Nisu baš svi izabrani da se bore za opstanak planete Zemlje. Šta ako neko samo želi da završi maturu pre nego što mu dignu školu u vazduh? Ponovo! I šta ako postoje problemi koji su veći od najavljene propasti sveta za ovaj vikend?

Uz novi roman Patrika Nesa mladi čitaoci doživeće nesvakidašnju čitalačku avanturu!

Patrik Nes rođen je 1971. godine u Virdžiniji. Studirao je englesku književnost na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji. Pisanjem za decu i mlade počeo je da se bavi 1999. godine, kada se preselio u London. Napisao je do sada dva romana i jednu zbirku priča za odrasle i šest romana za mlade. Među njima se izdvaja trilogija Haos koji hoda, kao i knjiga Sedam minuta posle ponoći, po kojoj je napisao i scenario za film. Osvojio je sva velika priznanja u oblasti književnosti za decu, a posebno je zanimljivo to što je Nagradu Karnegi, najznačajniju nagradu za dečje knjige u Velikoj Britaniji, osvojio čak dva puta zaredom! Pored pisanja knjiga i scenarija, predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Oksford i radi kao književni kritičar za engleski list Gardijan. Živi i radi u Londonu. 

Izdavačka kuća Kreativni centar nam za predstojeći Sajam knjiga donosi novi roman autora Patrika Nesa, Mi ostali samo živimo ovde. Nema veće sreće od naše, a kako naslovnica izgleda, kao i odlomak iz knjige, procenite sami.


ODLOMAK :


Prvo poglavlje, u kojem Glasnik Besmrtnih stiže u iznenađujućem obliku u potrazi za ljudskim telom koje će trajno nastaniti; proganja kroz šumu indi tipa Fina,
koga tu stiže tragična sudbina

Tog dana mi smo bili poslednji koji su indi tipa Fina videli živog. Izležavali smo se na livadi i razgovarali o ljubavi i stomaku.
„Ja u to ipak ne verujem“, kaže moja sestra, a ja podignem pogled osetivši blagu napetost u njenom glasu. Ona mi na suncu pomalo iznervirano klimne glavom, kao da hoće da me umiri, a onda se ponovo obrati Heni: „Uvek imaš izbora. Briga me ako misliš da je to ljubav – i uzgred, ne treba tako olako da se razmećeš rečima – ali čak i tada, čak i da jeste ljubav, ipak možeš da biraš i uradiš pravu stvar.“
„Rekla sam da mi se mnogo sviđa kako izgleda“, kaže Hena. „Nisam rekla da ga volim. Izvrćeš moje reči. Uostalom, i ne pričam o tome. Pričam … kako ti se srce ispuni. U stvari, ne, čak ne ni srce, nego stomak. Osetiš to i sve krene samo od sebe.“ „Ne, nije tako“, kaže odlučno moja sestra. „Ne. Nije. Tako.“
„Mel…“
„Možeš to da osetiš, a da ipak uradiš pravu stvar.“
Hena se namršti. „Zašto je to pitanje prave stvari? Ja opisu- jem sasvim normalno ljudsko osećanje. Nejtan je seksi tip.“
Ponovo spustim pogled na udžbenik iz istorije. Dodirnem sva četiri ćoška, brojeći ćutke u sebi. Vidim da je Džered to primetio.
„Rekla si da nemaš izbora“, nastavi Mel. „Da bi ga odmah poljubila kada bi imala priliku, ne mareći za to da li vas neko gleda. I da li on već ima devojku. I da li je Toni u blizini…“
„Nisam više s Tonijem…“
„Da, ali znaš kako je on osetljiv. Povredila bi ga i onda bi rekla da nisi imala izbora, a to je proseravanje.“
Hena s negodovanjem zagnjuri lice u šake. „Melinda…“ „U to sam stvarno ubeđena.“
„Vidim…“
„I ne zovi me Melinda.“
„Ali Hena je u pravu“, kaže Džered ležeći na leđima s gla- vom na njenoj zadnjici. „To jeste u stomaku.“
„Mislila sam da je kod muškaraca malo niže“, kaže Mel. „To je nešto drugo“, odgovori Džered uspravivši se. „Ako
misliš na onu stvar, to je samo želja. Nešto životinjsko. Ovo je više od toga.“
„Da“, složi se Hena.
„To osetiš tačno ovde.“ Džered stavi ruku na stomak, koji je poveliki, a znamo da on baš i ne voli da na njega skre- će pažnju. „I kao da je u tom trenutku sve u šta si verovao pogrešno. Ili da nije važno. I sve što je bilo komplikovano odjednom je jednostavno, kao da kažeš jedan i jedan su dva, jer ti je stvarno stomak gazda i govori ti da je tvoja želja mo- guća i da to nije odgovor na sve, ali je nešto što će pomoći da pitanja budu podnošljivija.“
On zastane pogledavši u sunce. Svi znamo šta hoće da kaže. On zna da svi znamo šta hoće da kaže. Ali o tome stvarno nikada ne priča. Voleli bismo da priča.
„Nije ti stomak gazda“, kaže mirno Mel.
„Oh“, kaže Džered shvativši. „Izvini…“
Mel odmahne glavom odbacujući njegovu pomisao. „Nisam to imala na umu. Ni srce ti nije gazda. Misliš da jeste. Nije. Uvek možeš da biraš. Uvek.“
„Ne možeš da biraš da ne osećaš“, kaže Hena. „Ali možeš da biraš kako da se ponašaš.“ „Da“, kaže Džered. „Mada teško.“
„Prvi hrišćani su mislili da je duša u stomaku“, kažem ja. Nastane tišina i preko trave odjednom dune usamljeni vetar, kao da kaže ne obraćajte pažnju na mene.
„Tata mi je to jednom ispričao“, kažem.
Mel spusti pogled na svoj laptop i počne da kuca domaći. „Pitam se otkud tata to zna“, kaže.
Vetar se malo pojača (kao da hoće da kaže najlepše vas molim, oprostite; očigledno je neki britanski vetar, kako li je sti- gao dovde?) i Hena mora da stavi ruku na papir s beleškama za svoj sastav da joj ne bi odleteo. „Zašto još uopšte postoji papir?“
„Radi knjiga“, kaže Džered. „Toalet-papira“, dodaje Mel.
„Zato što je papir stvar“, kažem ja, „a ponekad su ti potreb- ne i stvari, a ne samo misli.“
„Zaista nisam tražila odgovor“, kaže Hena gurajući list papira – sažet pregled događaja iz Građanskog rata koji svi imamo – pod svoj tablet.
Ponovo kucnem četiri ćoška udžbenika brojeći u sebi. Onda to uradim još jednom. Pa još jednom. Vidim da me Džered posmatra, ali se pravi da ne vidi moje brojanje. Nov nalet britanskog vetra zamrsi mi kosu. Dan je suviše sun- čan da bi odjednom postao vetrovit. Ovamo dolazimo samo kada je vreme dovoljno lepo, a ove godine su april i početak maja nenormalno vrući. Livada baš i nije prava livada, više
liči na plac na kojem neko nikada ništa nije sagradio jer je umro, izgubio ga u brakorazvodnoj parnici ili tako nešto. To je velika travnata zaravan na kraju puta blizu moje kuće, sa raštrkanim panjevima od vešto posečenih stabala. Livada je takođe omeđena drvoredima koji je odvajaju od okoline. Da biste znali gde se tačno nalazi, potrebno je da stalno dolazite ovamo, što niko ne radi, jer je ovo takva zabit da u njoj nema ničega osim guste šume. Noću možete da čujete kojote, a jeleni su nam stalno u dvorištu.
„Hej“, kaže Džered, „da li još neko piše o obnovi posle Građanskog rata ili to radim samo ja?“
„Radim ja“, odgovorim.
„Ti?“, kaže zabrinuto Mel. „I ja to radim.“ „I ja“, kaže Hena.
Svi?“, upita Džered.
Mel me pogleda. „Da li bi mogao da pišeš o nečemu drugom? Molim te, ako ikako, ikako možeš.“
„Ali već imam spremljene beleške…“, kažem. „A meni obnova stvarno dobro ide.“
„Pa onda piši o obnovi…“
„Ne možemo oboje da radimo tu temu. Tvoj sastav će biti savršen i moj će u poređenju s njim izgledati glupo.“
Moja sestra to stalno radi. Misli da je glupa. A baš nije. „Biće bolji od mog“, kaže Džered.
„Majki, samo pusti da ja to pišem.“ I znam, sada bi većina pomislila kako je to starija sestra koja voli da komanduje, a oni koji nas ne poznaju pitali bi se zašto smo oboje u četvrtom razredu, mada je ona starija od mene više od godinu dana, i većina bi rekla da joj se po glasu vidi da je razmažena.
Većina ljudi ne bi bila u pravu. Ona ne kuka. Ona me moli, dosta ljubazno, za njene pojmove. I većina ljudi ne bi videla strah u njenim očima zbog ovog ispita.
Ali ja vidim.
„OK“, kažem. „Ja ću da pišem o uzrocima Građanskog rata.“ Ona klimne glavom u znak zahvalnosti. I okrene se ka Heni.
„Je l’ možeš i ti da pišeš o uzrocima?“ „Hej!“, kaže Džered. „A ja?“ „Ozbiljno?“, upita Mel.
„Ne, šalim se“, odgovori on sa smehom. Osim što je visok i krupan, što se brije od svoje jedanaeste i u fudbalskom timu igra defanzivnog beka, dok nas gledaju kao početnike, Džered je i odličan matematičar. Dajte mu brojeve i biće sjajan. Dajte mu reči da sastavi rečenice i čelo će mu se tako naborati da ćete moći tačno da vidite kako će da izgleda kada bude imao osamdeset godina.
„Mel“, kaže Hena, „prestani…“
U tom trenutku iz drvoreda istrči jedan od indi tipova u retro jakni koja landara za njim. Gurne natrag na nos mo- derne naočare sa crnim ramom i projuri na nekih pet meta- ra od mesta gde smo svi okupljeni. Ne vidi nas – indi tipovi nas zapravo nikada ne vide, čak ni kada sedimo pored njih u odeljenju – samo pretrči preko livade i nestane u drvo- redu na suprotnoj strani, koji, kako svi znamo, vodi dublje u šumu.
Nekoliko sekundi traje tajac dok razmenjujemo poglede u fazonu koja je frka i tada iz šume odakle je i indi tip došao istrči devojčica koja isijava sopstvenu svetlost. Ni ona nas ne vidi, toliko blešti da moramo da zaklonimo oči, a zatim i ona nestane u drugom drvoredu.
Čitav minut niko ne progovori ni reč, a onda Džered upita: „Je l’ ono bio Fin?“
„Koji Fin?“, kaže moja sestra. „Zar se svi indi tipovi ne zovu Fin?“
„Mislim da ima nekoliko Dilana“, kaže Hena, „i jedan Neš.“
„Postoji i dvoje Sačela, znam to“, kažem. „Momak Sačel i devojka Sačel.“
„Ovo je bio jedan od Finova“, kaže Džered. „Prilično sam siguran.“
Sa mesta gde su indi tip (mislim da je Džered u pravu, to jeste bio jedan od onih što se zovu Fin) i svetleća devojčica otrčali iznenada se uzdigne snop plave svetlosti, dovoljno sjajan da se vidi i na suncu.
„Šta sad rade?“, upita Mel. „Šta je bilo s devojčicom?“ „I sa svetlošću?“, dodam.
„Samo da opet ne dignu školu u vazduh“, kaže Džered. „Moj rođak je imao svečanu dodelu diploma na parkingu.“ „Da li misliš da je i Nejtan indi tip?“, upita Hena, na šta Mel
samo nešto promumla.
„Po imenu bi se moglo reći i da jeste i da nije“, kaže Džered posmatrajući snop svetlosti.
„Ko se još premešta u novu školu pet nedelja pre mature?“, upitam trudeći se da to ne zvuči kao nešto posebno i lupkam ponovo ćoškove udžbenika.
„Neko u koga se Hena zaljubila“, kaže Mel.
„O bože, nisam rekla ljubav!“, drekne Hena.
Mel se nasmeši. „Čini se ipak da se mnogo uzbuđuješ oko toga. Ili to samo govori tvoj stomak?“
Vetar stane, sasvim iznenada.
„Svetlost je iščezla“, kaže Džered. Snop svetlosti je izbledeo. Ne čujemo više da iko trči. Posmatramo šumu ne znajući šta da očekujemo, a onda svi skočimo kada se na sestri- nom laptopu začuje pesma koju volimo. To je njen alarm. Označio je da su naši roditelji krenuli u posetu baki i da će biti odsutni do večere.
Što znači da možemo da idemo kući.


Нема коментара

Омогућава Blogger.